На данашњи дан 17. августа 1813. године, одиграли су се догађаји који су претходили слому устаничке одбране у источној Србији и паду Неготинске Крајине под османску власт.
После погибије војводе Хајдук Вељка Петровића који је почетком августа 1813. године погинуо бранећи Неготин, положај устаника у овом делу Србије постао је изузетно тежак. Под притиском бројније османске војске, устаничке снаге биле су принуђене на повлачење.
У ноћи између 16. и 17. августа браниоци су напустили Неготин и повукли се према Поречу. Тиме је отворен пут даљем продору османских снага ка Кладову и осталим деловима источне Србије.
Само неколико дана касније 20. августа 1813. године, османска претходница стигла је пред Кладово. Догађаји из августа 1813. представљали су један од најтежих тренутака за становништво Неготинске Крајине током Првог српског устанка.
Ипак, слом устанка није значио и крај борбе за слободу. Српски народ је, упркос тешком поразу 1813. године, сачувао идеју о ослобођењу и сопственој држави. Само неколико година касније, Други српски устанак 1815. године означио је почетак нове и успешније фазе борбе.
Током наредних деценија Србија је постепено јачала своју аутономију, а 1830. године добила је широку аутономију у оквиру Османског царства. Коначно, после вишедеценијске борбе и великих жртава, Србија је на Берлинском конгресу 1878. године добила међународно признату независност.
Тако је оно што је 1813. године изгледало као велики историјски пораз постало само једна тешка етапа на путу ка слободи. Неготин, Кладово и цела источна Србија остали су део тог историјског пута сведочећи о времену у којем се, упркос поразима, није одустајало од идеје слободне Србије.
Данас више од два века касније, августовски дани 1813. године подсећају нас да се историја једног народа не мери само победама, већ и снагом да после најтежих пораза настави даље.