Многим тинејџерима су безбрижне дане, прве љубави и све што те „луде године“ са собом носе, пре 27 година прекинули НАТО бомбардовање Србије и тадашње СР Југославије. Тада тринаестогодишњак Чеда Јовановић из Призрена за Српски Угао описује како је то изгледало у граду који је, како каже, био изложен притисцима и нападима и са земље и из ваздуха.
„Када нам је у школи наставник руског језика, дан пре почетка бомбардовања, рекао да ће бити рата и бомбардовања, ми смо се смејали, јер као клинци нисмо ни знали шта то значи. Тог дана сам био код својих другова Крајишника (избеглица), тако смо их звали. Играли смо се читав дан, јурцали око тих бунгалова у којима су били смештени. Касно поподне сам се враћао кући. Увек сам у џепу имао преклопни нож који ми је мама купила да имам за самоодбрану. На путу који води поред пруге срео сам чика Томета – тако смо га звали. Изгрдио ме је што се сам туда крећем. Ја сам гледао некако безбрижно – ко ће мени, детету, да уради нешто нажао? Рекао ми је: ‘Иди кући и немој да се шеташ сам. Може неко да те киднапује, а вечерас креће бомбардовање.’ Ја сам му рекао да идем кући и да нећу више нигде да излазим“, прича Јовановић.
„Поздравио сам га. Нажалост, чика Томе је након бомбардовања остао у Призрену са супругом, децом и родитељима. Убрзо потом је киднапован и никада се ништа није сазнало о њему. Царство му небеско. Дошао сам кући. Моја мајка је данима пре бомбардовања са мном ишла у куповину и куповали смо, сходно могућностима, намирнице – највише паленту, макароне и неке конзерве. Месила је кифлице, пекла и стављала у замрзивач. Ми смо мислили: биће рат неки дан и готово.“
„И тог дана све је било некако сиво, пусте улице. Кад, одједном, чује се бука на аутобуској станици. Близу моје куће окупило се пуно војске – млада деца, пар година старија од мене.“
„Ја и мој брат од тетке Милош смо убрзано, радосни, отишли да видимо нашу војску. Та невина, млада деца су нас прихватила и пустила да гледамо противавионске топове. Ми смо се дивили и кружили око њих. У једном тренутку су нас питали да ли ради нека пекара или продавница да купе нешто за јело. Ја сам им одговорио да данима албанске пекаре не раде, а и продавнице – данас је све затворено. Били су гладни. Онда су неки старији чиновници дошли и отерали нас. Били смо деца. Затим смо дошли кући и рекли мојој мајци да је војска гладна и питали је да ли хоће да им однесемо мало кифлица.“
Поглед редакције портала Српски Угао
„Мама је извадила целу кесу смрзнутих кифлица и ми смо се, трчећи, вратили да им их дамо. Опет нас је зауставио онај чиновник који нас је мало пре отерао и питао како се зовемо, ко смо и где живимо. Ми смо се представили, а војници нису то ни сачекали – узели су кесу, поцепали је и сви су, у час, зграбили смрзнуте кифле и кренули да их крцкају. Ми смо се срећни окренули и отишли кући.“
„Убрзо потом пао је мрак, а затим су се огласиле сирене и почело је бомбардовање. То прво вече зору смо дочекали у подруму. Сутрадан је било хладњикаво – није мирисало на добро.“
Пише: Нина Стојановић
