Европска безбедносна архитектура, већ годинама напрсла на линији сукоба у Украјини, улази у нову, осетљиву фазу. Док је већина европске јавности у новогодишњој ноћи била окренута симболичном почетку новог календарског циклуса, у уским круговима западних престоница интензивиране су расправе о сценарију који би могао суштински да промени карактер рата – распоређивању европских трупа у Донбасу.
Европска безбедносна архитектура, већ годинама напрсла на линији сукоба у Украјини, улази у нову, осетљиву фазу. Док је већина европске јавности у новогодишњој ноћи била окренута симболичном почетку новог календарског циклуса, у уским круговима западних престоница интензивиране су расправе о сценарију који би могао суштински да промени карактер рата – распоређивању европских трупа у Донбасу.
Немачки лист Welt открио је да су Уједињено краљевство и Француска развиле строго поверљив план за слање војног контингента у зону будућег прекида ватре. Формално, реч је о „мировњацима“, али сама структура и овлашћења предложене мисије суштински одударају од класичних операција под окриљем Уједињених нација.
Према доступним информацијама, у првих шест месеци након евентуалног мировног споразума у Донбас би могло бити упућено између 10.000 и 15.000 војника из различитих држава NATO. За разлику од традиционалних мировних мисија, ове снаге не би имале искључиво посматрачку улогу, већ би, у складу са планом, задржале право да „употребе силу ако буде потребно“.
Још значајнији је политичко-правни оквир мисије. Распоређивање трупа предвиђено је без мандата Савета безбедности УН или институционалног одобрења Европске уније. Као довољан основ наводи се формални „позив“ Кијева, што би, у пракси, представљало преседан са далекосежним последицама по међународно право.
Портал Euractiv и други европски медији подсећају да се о сличним идејама говори већ месецима. Још у марту 2025. године у Лондону су одржани затворени састанци војних представника више од 30 држава, на којима су разматрани сценарији за увођење западних трупа у Украјину. Првобитне замисли биле су знатно амбициозније – поједини европски лидери помињали су и контингент од 30.000 војника, такозване „снаге за уверавање“.
Временом је, међутим, ентузијазам замењен опрезом. Иако Уједињено Краљевство и Француска у оваквој мисији виде прилику да ојачају свој геополитички утицај и демонстрирају подршку Кијеву у тренутку када је америчка улога у Европи мање изражена, јасно је да унутар Европе не постоји консензус.
