Активизам за катедром

Вест да је Јелена Клеут остала без ангажмана на Филозофском факултету у Новом Саду формално је затворена једном реченицом ; истекао уговор. И ту би прича стала, да се годинама уназад није јавно видело да је академска позиција служила као политичка говорница, а не као простор за науку и наставу.

За многе, ово није административна одлука. Ово је пад једне од најгласнијих перјаница круга окупљеног око  круга Динка Грухоњића који је факултет одавно престао да доживљава као образовну институцију, већ као активистички штаб. Под плаштом „критичке мисли“, годинама се гурала отворена политичка агенда, често без икакве одговорности према студентима, јавности или самој академској професији.

Није ово питање слободе говора. Слобода говора не значи узурпацију институције. Није ни питање идеологије. Питање је елементарно: да ли факултет постоји да образује или да мобилише? Да ли професор предаје или политичари?

Зато овај случај многи читају као сигнал да је активизам под маском академије дошао до свог краја. Не зато што је некоме „забрањено да мисли“, већ зато што је неко помешао катедру са бином, а индекс са партијском књижицом , макар она била невидљива.

Факултети нису невладине организације. Нису ни редакције. Они су јавне институције. А јавне институције, хтели то неки да прихвате или не, морају да имају границе.

Одлазак Јелене Клеут зато није лична драма. То је симболичан рез. Порука да се академски ауторитет не добија политичком галамом, већ знањем, радом и одговорношћу.

И можда је то највећи проблем за оне који су годинама мислили да су недодирљиви што се, ипак, испоставило да нису.