У последње готово две године изузетно је повећана активност и јавно присуство и видљивост академске заједнице у Србији.
Академска заједница – професори и студенти – веома су осетљиви на друштвена и културна дешавања и радо својим поступцима и ангажманом постају актери бројних догађаја, како у Србији тако и у ЕУ и њеним институцијама.
Створена је нека врста сталних веза и контаката са многим међународним организацијама и њиховим функционерима. Академска заједница посебно је и природно веома осетљива на проблеме статуса професора и основаност или неоснованост њихових избора или неизбора.
Изненада та осетљивост као да је напрасно ишчилила. Приштинске власти на челу са Куртијем су последњих дана наставиле са жестоким и бруталним ударом на Универзитет у Приштини са седиштем у Северној Митровици. Комбиновано са новим законом о странцима то представља здружени подухват да се потпуно онемогући рад више од 30.000 ђака, студената, наставника и професора и да се паралише или угрози комплетан образовни систем Срба који живе на Косову и Метохији. О томе, иначе, подробно и свакодневно пишу многобројне новине. То значи да је српска јавност веома добро упозната са овим великим проблемом који се може именовати не само дискриминацијом него и терором.
Дакле, угрожен је цео један универзитет и највећи део српске академске заједнице. Али до сада није примећена нити једна видљива активност остатка српске академске заједнице, ниједна акција нити протест или петиција. Ниједно обраћање институцијама ЕУ са којима део наше академске заједнице има веома добре и већ устаљене контакте и везе. Нема гласа ни од САНУ ни ПроГласа, ни од јавних интелектуалаца или њихових удружења. Зашто и како тога нема могло би се тумачити и овако и онако, али нам није намера да то питање оптерећујемо својим или туђим тумачењима него нам је циљ само подсећање или подстицај да се нешто конкретно и учини.
На КиМ је новим законима о странцима угрожена и Српска православна црква и њени свештеници којима ће бити онемогућено да у нашим манастирима и црквама врше Божју службу.
Свим овим мерама репресије и непоштовањем основних људских права које врше приштинске власти угрожена је и здравствена служба Србије и брига о здрављу српског народа који живи у јужној покрајини наше земље. Међународно угледни и знаменити лекари и њихова удружења у Београду такође не реагују на организован начин. Ни струковна удружења правника и професора наших универзитета не показују било какво интресовање за ову више него битну националну проблематику. Да не говоримо о садашњој знатно смањеној медијској пажњи када је судбина Косова и Метохије у питању.
Свака повећана осетљивост српске академске заједнице, и не само ње, наравно, знатно губи веродостојност ако је мимоилази оно што се догађа са Косовом и Метохијом.
