Сасвим је нормално да деца понекад показују знаке анксиозности, бриге и страха. У већини случајева анксиозност и страхови дођу и прођу, и не трају превише дуго.
Штавише, различите врсте анксиозности наступају у различитим узрастима. На пример:
- Бебе и мала деца се често плаше наглих и јаких зукова, висина, странаца и раздвајања.
- Вртићка деца и претшколци могу да почну да се плаше да буду сами у мраку.
- Школска деца могу да почну да се плаше натприродних ствари (као што су духови), друштвених ситуација, неуспеха, критиковања или контролних задатака, физичких повреда или претњи.
Да би деца почела да осећају бригу, она морају да буду способна да замишљају будућност и ружне ствари које когу да се десе. Зато брига постаје чешћа код деце узраста преко 8 година.
Деца показују више врста анксиозности. Дете може имати један тип страха, или може да показује више облика истог страха. Набројаћемо најчешће:
Социјална анксиозност код деце
Социјална анксиозност је страх и брига коју дете осећа када дете треба да улази у интеракцију са другим људима, или да буде у центру пажње.
Страх од раздвајања
Страх од раздвајања (одвајања од родитеља) јесте страх и брига коју дете проживљава када не може да буде са својим родитељима или старатељима.
Општа анскиозност код деце
Дете са општом анксиозношћу склоно је да брине о бројним сегментима живота – почев од другара у друштву до светских догађаја.
Нека деца су више склона анксиозности, јер постоји породична историја ових стања – баш као што је случај и са бојом очију или другим генетским предиспозицијама.
Деца такође могу да науче да размишљају и да се понашају анксиозно јер то виде код других људи, или тиме што пролазе кроз застрашујућа искуства.
Одређени фактори у дечјем окружењу могу да повећају шансу да се код деце развије анскиозност. На пример, уколико је родитељ превише заштитнички настројен према стидљивом детету, ово може помоћи детету на кратке стазе, али уопштено може повећати дететову анксиозност.
Нико не жели да види дете које је несрећно, али најбољи начин да помогнете детету да преброди анксиозност није да уклоните стресне ситуације који делују као окидачи страха. Суштина је да му помогнете да научи да толерише своју анксиозност и да да све од себе да колико год може нормално функционише, чак и ако се осећа напето. А као последица тога, анксиозност ће да се смањује или да потпуно нестане током времена.
Важно је да знате да разумевање не значи обавезно и слагање. Тако рецимо, ако је дете престрављено због одласка код доктора зато што мора да вади крв или прими инјекцију, немојте омаловажавати његове страхове, али немојте им ни давати превелику важност. Требало би да саслушате дете и будете емпатични, да му помогнете да разуме чега се уствари плаши и да га охрабрите да може да се суочи са страховима.
