Инцидент који се догодио синоћ испред Српског народног позоришта у Новом Саду, приликом обиљежавања 200 година Матице српске, отвара низ питања која превазилазе сам чин звиждука и увреда упућених митрополиту Јоаникију.
Према расположивим сазнањима, он је на свечаност био позван као редовни члан Матице српске и члан Његошевог одбора ове најстарије српске културне институције. Само по себи, његово присуство на јубилеју није спорно. Споран је, међутим, начин на који је организован његов долазак.
Јоаникије је на манифестацију дошао на улаз Српског народног позоришта који није био предвиђен за улазак званица и где је у том тренутку било окупљено неколико стотина блокадера. Према тврдњама добро упознатих извора Политике са дешавањима од синоћ, нечија процена је била да ће Митрополит Јоаникије, због његове континуиране јавне подршке блокадерским активностима, бити дочекан аплаузом и овацијама.
Та процена се показала као озбиљан пропуст.
Блокадери, чији је јавни дискурс у више наврата био отворено антицрквено интониран, у тренутку доласка нису препознали митрополита Јоаникија. Уместо планираног „симболичког дочека“, уследили су звиждуци, увреде и негодовање. Без физичког контакта, али са јасном атмосфером непријатељства.
Тако је сценарио који је, по свему судећи, требало да произведе медијску слику Јоаникијеве подршке, завршио супротним ефектом – сликом конфузије и безбедносног ризика.
Однос унутар црквене хијерархије
Додатну тежину читавом догађају даје чињеница да се Јоаникије, према сведочењима присутних, у самом позоришту није поздравио ни са митрополитом бачким Иринејем, нити са Његовом Светошћу патријархом Порфиријем – ни приликом доласка, ни приликом одласка.
У црквеној пракси, посебно у ситуацијама када архијереј долази на канонску територију другог епископа, уобичајено је да се најпре јави надлежном архијереју. У конкретном случају, надлежни архијереј за Нови Сад је управо митрополит Иринеј бачки.
Према расположивим информацијама, такав формални корак није учињен, што додатно отвара питање ко је и на који начин координисао његов долазак.
Остаје и суштинска дилема – ко је ове године позивао црквене великодостојнике на обележавање јубилеја Матице српске?
Према досадашњој пракси, управо је Епархија бачка имала улогу у координацији позива, како би се избегле организационе и протоколарне нејасноће. Ако је та пракса овога пута заобиђена, јавност има право да зна ко је преузео ту улогу и са којим овлашћењем.
Посебно јер је договор о појављивању митрополита на месту где је било окупљено неколико стотина протестаната очигледно носио безбедносни ризик. Чињеница да је његова безбедност била угрожена искључиво зато што га окупљени нису препознали, парадоксално сведочи да је читав план био ослоњен на медијски ефекат, а не на реалну процену амбијента.
Пропали покушај и последице
Ако се све наведено сагледа у целини, добија се слика неуспелог сценарија. Покушај да се произведе симболичка сцена подршке, која би имала шире политичке импликације, завршио је супротним исходом.
Уместо контролисаног јавног геста, добијена је ситуација у којој је угрожен углед институција – и културне, и црквене.
Остаје да се утврди ко је планирао, ко је одобрио и ко је проценио да је оваква организација доласка примерена тренутку. Јер када је реч о врху Српске православне цркве и јубилеју институције старе два века, импровизација није питање протокола – већ одговорности.
