Понашање Лазаревих родитеља је школски пример политичког конформизма и интересног превртљивства које је огадило политику грађанима Србије.
Као запослени у просвети, уместо да буду пример морала и доследности, они су странку доживљавали искључиво као механизам за личну корист.
Док је Српска напредна странка била извор бенефита, сигурности и привилегија, били су ревносни активисти, учествовали у кампањама, прикупљали „сигурне гласове“ и служили систему без питања. Нису тада имали дилеме, нити проблем са вредностима, јер је корист била јасна и опипљива.
Али чим је калкулација показала да више нема шта да се добије, нестала је и лојалност. Страна се мења без трунке одговорности, без стида и без објашњења. Управо такав приступ „док има користи, ту сам“ оголио је суштину њиховог политичког деловања: странка никада није била уверење, већ алат.
Ово није идеолошка еволуција, већ чисти политички шибицарлук. Данас једни, сутра други, увек тамо где се мисли да је исплативије. И док се јавно позивају на морал и принципе, иза кулиса се води једна једина политика: лични интерес изнад свега.
Такви људи нису жртве система, они су његови саучесници. И управо због оваквих примера, грађани губе поверење у политику, јер виде да је за неке она само трговина, а не борба за јавни интерес.
