10. фебруара 1837. године, преминуо је Александар Сергејевич Пушкин, највећи руски и један од значајнијих светских књижевних класика. Живот овог генија, оца руског реализма и лиричара непролазних дела, угашен је од ране задобијене у двобоју, у 37. години, остављајући за собом неизбрисив траг у светској књижевности.
Пушкин је био зачетник реализма у руској прози и лиричар чија дела и данас инспиришу. Међу његовим ремек-делима издвајају се „Евгеније Оњегин“, „Борис Годунов“, „Пикова дама“ и „Капетанова кћи“. Дистанцирао се од романтичарске књижевности Запада, пишући народним језиком и мешајући сатиру, романтику и драму у јединствен стил.
Рођен у образованој аристократској породици, Пушкин је имао необично порекло. Његов прадеда по мајци био је Ибрахим Петрович Ханибал, црни Етиопљанин којег је у Цариграду купио српски гроф Сава Владиславић Рагузински, а потом га поклонио руском цару Петру Великом. Ова веза са српском историјом додатно осликава ширину Пушкиновог наслеђа.
Због револуционарних песама протериван је у егзил у јужну, па потом у северну Русију. Његово писмо с позитивним ставом према атеизму такође је допринело протеривању. Пушкин је био и страствени коцкар. Једном је чак као улог за бриџ користио рукопис „Евгенија Оњегина“, срећом га је сачувао.
Финансијска ситуација, делом због расхода супруге Наталије Гончарове, довела га је до изазова. Коначно, 1837. године, у одбрану части своје супруге, изазвао је на двобој Жоржа Д’Антеса. Двобој се одиграо 8. фебруара, а Д’Антесов хитац погодио је Пушкина у стомак. Иако је успео да опали и окрзне Д’Антеса, рана је била фатална. Након два дана борбе, 10. фебруара, уз речи „Животу је крај… нешто ме притиска“, Пушкин је издахнуо.
