ДОК се слобода кретања и неповредивост верских права истичу као постулати на којима почива савремена Европска унија, хрватска граница за свештенство Српске православне цркве све више подсећа на идеолошку „гвоздену завесу“.
Забрана уласка тиватском пароху – свештенику Мијајлу Бацковићу није изолован инцидент, већ огољена манифестација систематске хајке усмерене на маргинализацију српског духовног и националног идентитета у Хрватској.
Уз оптужбе за политичко ангажовање на уклањању плоче у Морињу — такозваног логора у Боки, у којем су, према писању хрватских медија, затварани хрватски цивили са дубровачког подручја током рата деведесетих, иако је заправо реч о заробљеним припадницима хрватских паравојних јединица — те због јавних иступа у којима су се, према наводима хрватских медија, „омаловажавале жртве великосрпске агресије на Хрватску и вређао дигнитет Домовинског рата“, Бацковић је проглашен за „претњу по националну безбедност“. То је већ опробана матрица којом се Србима у региону шаље јасна порука — у Хрватску нисте добродошли, чак ни на гробове својих предака.
Хајка са благословом државе
Случај свештеника Бацковића само је очигледан пример у низу поступака који указују на то да притисци на Српску православну цркву нису плод тренутних околности, већ део разрађеног институционалног сценарија. Док се имовина Цркве излаже систематској девастацији, а свештенство које је уз преостали народ непрестано криминализује, постаје очигледно да је мета сам опстанак српског народа у Хрватској. Удар на Српску православну цркву је заправо удар на последње уточиште и кохезиони фактор Срба на тим просторима.
Опасно буђење авети „Хрватске православне цркве“
Оно што додатно забрињава јесте синхронизовано јачање реторике о потреби формирања тзв. „Хрватске православне цркве“. Ова монструозна творевина, коју је први пут инсталирао Анте Павелић током периода Независне Државе Хрватске, поново се нуди као „решење“ за православне вернике у Хрватској.
Иза покушаја „васкрсења“ усташке „Хрватске православне цркве“ крије се идеја кидања веза православних епархија у Хрватској са матицом у Београду и Српском патријаршијом, што у коначници доводи до директног слабљења јединства српског народа. Друга намера која следи ову идеју јесте отимање имовине Српској православној цркви – која осим верских објеката, поседује и огромне површине пољопривредног земљишта, шуме, као и вредне некретнине у центрима градова попут Загреба и Задра – те преписивање вековних српских манастира и цркава на новокомпоновану верску заједницу. Као крајњи циљ намеће се потпуна асимилација преосталих Срба у Хрватској, односно њихово претварање у „Хрвате православне вере“, чиме би се довршио план о етнички чистој држави, а српско питање у Хрватској заувек затворило.
Докле ће Брисел ћутати?
Целу ситуацију посебно сложеном чини потпуна тишина европских институција. Насупрот бриселским салонима у којима се непрестано наглашавају принципи слободе вероисповести и заштите мањина, на терену се прећутно толерише политика која директно руши те вредности. Ћутање Европске уније није само „дипломатска удобност“, већ опасан сигнал да се права Срба у Хрватској свесно стављају на маргину.
Званични Загреб вешто спинује приче о демократији и европским стандардима, док је стање на терену уистину потпуно другачије. Из Београда су стигле осуде и упозорења поводом случаја свештеника Бацковића. Забрана кретања свештеницима Српске православне цркве, под плаштом „националне безбедности“, и промовисање неонацистичких пројеката попут тзв. „Хрватске православне цркве“, не смеју се третирати као „унутрашња питања Хрватске“. Реч је о бруталном гажењу основних људских права која би Европска унија, према сопственој повељи, морала бескомпромисно да штити — а то не чини.
Српска православна црква преживела је кроз осам векова и много горе прогоне, па ће одолети и овим савременим насртајима. Ипак, остаје горак укус да се у 21. веку, у самој Европској унији, свештеничка мантија третира као мета, а вера као кривично дело.
