Од првог дана такозваних блокада, јавности се пласира пажљиво конструисана прича која има један циљ – да се мањина представи као већина, а политички активизам као спонтани бунт народа.
Кроз медијске интерпретације и наративе, блокадери се упорно представљају као „незадовољни грађани“ и „студенти“, иако је реч о организованој групи која систематски онемогућава рад институција и паралише образовни систем.
Посебно је проблематично то што се у јавности романтизују они који су обуставили наставу, називајући их „децом“, „генијалцима“ и „будућим нобеловцима“, док се истовремено игнорише чињеница да су управо ти поступци нанели директну штету хиљадама студената који желе да студирају.
Израз „студенти у блокади“ није само нетачан – он прикрива суштину. Они нису блокирани, већ су они ти који блокирају. Нико њих није зауставио, већ су сами одлучили да зауставе друге.
