Протест одржан јуче у Београду под слоганом „Сваки дан 8. март“, који је формално најављен као скуп посвећен правима жена, убрзо је показао да је права тема – политика.
Уместо порука о положају жена у друштву, главна порука која је одјекивала међу учесницима била је захтев за расписивање парламентарних избора, чиме се овај скуп практично уклопио у наратив и агенду блокадерских протеста који већ месецима покушавају да политички дестабилизују јавни простор.
На челу колоне нашла се и дугогодишња активисткиња Наташа Кандић, док су у првим редовима доминирале заставе различитих политичких и идеолошких покрета – од АНТИФА симбола до ЛГБТ застава. Управо тај призор за многе посматраче био је јасан сигнал да скуп нема много везе са конкретним социјалним питањима жена, већ са ширим политичким порукама које се последњих месеци покушавају наметнути кроз различите протесте.
Једна од учесница протеста изјавила је да су се окупили јер „на сваким изборима одлучујемо да ли ће жене сутра имати права или неће имати права“. Таква тврдња, међутим, нема никакво упориште у правном систему Србије.
Устав Републике Србије јасно гарантује равноправност мушкараца и жена и забрањује сваку дискриминацију по основу пола. Члан 15 Устава изричито наводи да држава води политику једнаких могућности и обезбеђује равноправност жена и мушкараца у свим областима друштвеног живота. Другим речима, основна права жена нису предмет политичких преговора нити изборних одлука – она су уставна категорија. Не зна то ова млада припадница ЛГБТ заједнице, као што не зна да је Србија међу државама у региону са релативно високим учешћем жена у политици. У актуелном сазиву Народне скупштине жене чине око 40 одсто посланика, што је резултат законских квота које обавезују политичке листе да имају значајан број кандидаткиња. Такође, на челу парламента налази се председница Скупштине Србије Ана Брнабић – жена која је притом и припадница ЛГБТ заједнице. Али,ова млада особа зна да је ваљда “ин” нешто тражии, па И кад се нема шта конкретно, хајде да тражимо парламентарне изборе због нечега што већ имамо – права жена?!
Ове чињенице додатно отварају питање – о каквом „укидању права жена“ се заправо говори на оваквим протестима.
За многе аналитичаре управо ту лежи суштина јучерашњег скупа. Под паролама о равноправности и борби за права жена, протест је заправо послужио као још једна платформа за политичке поруке које немају директне везе са самим поводом – Међународним даном жена.
Уместо конкретних иницијатива за унапређење положаја жена у области рада, социјалне заштите, породице или здравствене бриге, у први план су избиле пароле о изборима, блокадама и политичком обрачуну са властима.
Због тога многи оцењују да овакви скупови све више личе на покушај мобилизације политичког активизма кроз теме које саме по себи имају снажан емотивни набој. Када се иза слогана о правима жена појаве захтеви за парламентарне изборе, постаје јасно да се ради о политичком протесту који само користи симболику 8. марта.
Управо због тога јучерашњи скуп многи виде као још један пример како се озбиљне друштвене теме покушавају претворити у политички инструмент – док се истинска питања положаја жена у друштву губе у буци свакојаких идеолошких парола. Ваљда је неопходно блокадерском друштву да се омаловажи и уништи чак и празник жена.
Када се говори о борби за достојанство и снагу жене у српском друштву, историја нуди много озбиљније и снажније примере од оних који су се могли видети на јучерашњем протесту.
Српски народ памти Милунку Савић, жену која је са пушком у руци бранила своју земљу и постала најодликованија ратница у историји. Памти Надежду Петровић, уметницу и хуманитарку која је живот положила помажући рањеницима и болеснима. Памти кнегињу Милицу, државницу која је у једном од најтежих тренутака српске историје успела мудрошћу и дипломатијом да сачува народ и државу. Памти и Исидору Секулић, једну од највећих српских интелектуалки и прву жену академика, чији је рад обележио културну историју Србије.
Те жене нису тражиле политичке пароле нити су своју борбу претварале у идеолошке перформансе. Њихова снага била је у делу, знању, храбрости и одговорности према народу и држави.
Управо зато јучерашњи протест, под плаштом тобожње борбе за права жена, за многе је изгледао као омаловажавање жена, наших мајки, бака.. оних које су у себи носиле праве вредности. Уместо озбиљне расправе о положају жена у друштву, овај чудни скуп претворио се у још једну политичку манифестацију чији је главни циљ био – расписивање избора, и то кроз промоцију накарадних западних вредности.
