Источна Крајина можда није највећи ни најгласнији део Србије, али је крај који има оно што се не може лако пронаћи на једном месту – богату историју, посебну традицију, нетакнуту природу, специфичну културу и људе који своје порекло и обичаје чувају генерацијама.
Од планина и клисура, преко Дунава и Неготинске крајине, па све до бројних села која крију приче старије од многих градова, овај део Србије има због чега да буде поносан.
Један од највећих симбола овог краја свакако је Дунав. Источна Србија има неке од најимпресивнијих делова његовог тока, а Ђердапска клисура представља један од највеличанственијих природних предела у земљи. Уз Дунав се везују и бројне историјске приче, археолошка налазишта и трагови цивилизација које су вековима пролазиле овим простором.
Посебно место заузима Лепенски Вир, једно од најзначајнијих праисторијских налазишта у Европи. Његова прича показује да је овај простор био важан много пре него што су настали данашњи градови и границе.
Источна Крајина поноси се и својим виноградима и винарством. Неготинска Крајина вековима је позната по виноградарској традицији, а чувене Рајачке и Рогљевске пивнице представљају део културног наслеђа који је тешко пронаћи било где другде у Србији.
Али није само природа оно што чини овај крај посебним.
То су пре свега људи и обичаји. Источна Србија има специфичан говор, музику, игре, народне ношње и обичаје који су се преносили са генерације на генерацију. Многи од њих данас представљају право мало културно благо које вреди сачувати.
Ту је и влашка култура, која је оставила снажан траг на идентитет овог дела Србије. Традиција, обичаји, музика и начин живота представљају важан део културне разноликости Источне Крајине.
А када је реч о природи, тешко је заобићи Хомољске планине, Стару планину, Ртањ, Ђердап и бројне пећине, изворе и водопаде. Нека од ових места још увек нису довољно позната широј јавности, што им даје додатну чар.
Источна Крајина има и нешто што се не може измерити бројем туриста или економским показатељима – осећај припадности.
Људи који потичу из овог краја често, чак и када оду далеко, са собом носе говор, обичаје, укусе и успомене из родног краја. Зато се понос на Источну Крајину не везује само за оно што се данас види, већ и за оно што су генерације пре нас оставиле.
Можда управо зато овај крај заслужује да се о њему говори више. Не само када се догоди нека велика вест, већ и онда када нема великих догађаја.
Јер Источна Крајина сама по себи има довољно прича.
Од Дунава и Ђердапа, преко Лепенског Вира и неготинских пивница, до села, обичаја и људи који их чувају – ово је део Србије који има свој карактер, своју историју и свој понос.
А оно чиме се највише можемо поносити јесте чињеница да, упркос променама и одласцима, многе од тих традиција још увек живе.