Неке приче о малим породичним пословима почињу из потребе, неке из жеље за зарадом, а неке једноставно из љубави према ономе што су радиле генерације пре нас. Причу о Шинкиној теглици покренули су стари породични рецепти, а данас је то име које је из Књажевца стигло до купаца широм Србије.
Није почело у великој кухињи, нити уз производну траку. Почело је са старим рецептима, сачуваним од заборава.
Када је Винета Шинка 2021. године пронашла старе породичне рецепте, није ни слутила да ће они постати темељ једне мале породичне производње. Испробавала је рецепте, враћала у живот укусе који су годинама били записани на папиру, а оно што је у почетку било чување породичне традиције временом је прерасло у посао. Тако је настала Шинкина теглица.
Породица Шинка данас прави слатку зимницу и воћне намазе по старим рецептима из Буџака, али и по сопственим комбинацијама које су временом постале препознатљив део њихове понуде. Све се ради ручно. Винета је задужена за кување и производњу, супруг Негован за набавку и брање плодова, али и паковање, док је син Немања задужен за маркетинг и комуникацију са купцима.
Немају велике количине, нити им је циљ да их имају по сваку цену. Јер, када се део сировина бере у природи, производња зависи и од ње. Шумске плодове беру на обронцима Старе планине, део воћа стиже из њиховог дворишта и малог породичног воћњака, па се производи онолико колико природа дозволи. Колико роди – толико се направи. И управо ту почиње прича о необичним укусима.
Уместо да се задрже само на јагодама, вишњама и шљивама, Шинке су у теглице спаковали и љубичице, руже, багрем, јоргован, шаргарепу, трњину и мушмулу. Ту су и различите комбинације воћа, као и намази од шумских плодова. А међу свим тим укусима један има посебно место – љубичица.
Рецепт за слатко од љубичица у породици се чува више од седам деценија. Преноси се са генерације на генерацију, а свака га је, кажу Шинке, помало прилагођавала и усавршавала. Када стигне рано пролеће, почиње и берба. Нежни цветови љубичица потом се претварају у необичну посластицу која је временом постала један од њихових најтраженијих производа.
А иза сваке теглице стоји много више посла него што се на први поглед чини. Плод треба убрати, очистити, припремити и скувати. Нешто од тога ради се у кухињи, нешто у природи, а велики део посла обавља се породично. Према њиховом опису, производи се праве од воћа, воде и шећера, без конзерванса, лимонтуса и додатних заслађивача, са идејом да се што више сачува природан укус воћа.
А онда су теглице почеле да путују. Прво изван породичног домаћинства, затим изван Књажевца, а временом и ван граница Србије. О Шинкиној теглици писали су бројни медији, а њихов рад представљан је као пример како једна мала породична производња може да пронађе своје место на тржишту.
Ипак, иза свега тога и даље стоји иста прича – породица која ради заједно. Можда је управо то најважнији састојак сваке њихове теглице. У времену у којем се све више производи брзо, у великим количинама и по унапред задатим стандардима, Шинке су изабрали другачији пут. Спорији. Ручни. Породични. Пут на којем рецепт није само списак састојака, већ део породичног сећања.
Зато Шинкина теглица није само слатко од љубичица, ружа или воћа са Старе планине. Није само воћни намаз. Она је, на неки начин, мала теглица једног краја. У њој су Буџак и Стара планина, породично двориште, старе свеске са рецептима, рано пролећне бербе и кухиња у којој се још увек кува полако
И можда је зато најлепши тренутак тек онда када се теглица отвори. Јер са њом не долази само укус. Долази и сећање. На време када се зимница правила без журбе, када су се рецепти преносили с колена на колено, а оно што се направи није било намењено само продаји, већ и породици, пријатељима и комшијама.
Управо зато прича о Шинкиној теглици није само прича о једном производу. То је прича о томе како се један стари породични рецепт, уз мало храбрости, много рада и још више стрпљења, може претворити у нешто што ће једног дана препознати и људи далеко од места где је све почело. А све је стало у једну теглилицу.