Оптужбе на рачун Илије Срдановића за физичко насиље и притиске на студенте су веома озбиљне, демократски корак био би повлачење кандидатуре, али у случају пленума одлука је друкчија. Што већи насилник то је место на листи веће.
Срдановићу се приписује да је 2010. године на пријемном одељењу Института за кардиоваскуларне болести Војводине бацао штампач и давио колегиницу пред пацијентима. Тврди се да је потом на годину дана премештен на консултантско место. Исти извор помиње притужбе на агресивност према колегама и пацијентима, које повезује са сменом са места управника клинике 2018. године. Наводи се и да су запослени избегавали писане пријаве из страха.
Исти извор на терет ставља и организовање журки у болничкој ковид зони, доношење звучника и алкохола, дисциплински поступак и новчана казна. Наш извор оспорава и његов професионални рад: помиње одбијање пацијената за интервенције уз образложење да немају индикације, мање од 200 пацијената годишње и искључење из конзилијума.
Даље извор износи и тврдњу о постојању пријава за насиље над супругом и нападе на болничко особље.
Посебна група оптужби односи се на студенте. У објављеној преписци, приписаној учесницима Вајбер групе „Здравствени радници“, једна професорка предлаже да се имена, презимена и фотографије чланова студентског парламента поставе на друштвене мреже факултета, уз поруку „да видимо и запамтимо ко су“. Срдановић је, према опису преписке, потом у групи поделио списак 11 студената. То је директно таргетирање студената.
Против Срдановића поднета је и кривична пријава. У њој се наводи да је Срдановић на пленуму 23. јануара 2026. подстицао блокаду наставе планиране за 26. јануар. Студенте који су указивали на обавезне вежбе, испите и колоквијуме наводно је назвао „говнима“, пребацујући им да лични интерес стављају испред друштвеног.
Наш извор још наводи и инцидент на поновљеним изборима у Јарковцу, 10. децембра 2025. Срдановић је тада узнемиравао чланова бирачког одбора и грађане.
Познато је да је Срдановић пружао подршку СНС-у, снимак аплауза Игору Мировићу са свечаности 2017. показује да је Срдановић био члан странке. Политички заокрет повезује се са неоствареном амбицијом да добије руководеће место.
У демократском друштву коме наводно тежи студентска листа, осуда мора бити недвосмислена. Физички напад на колегиницу заслужује такву осуду. Професорско застрашивање студената заслужује исто. Титула и положај повећавају одговорност човека који их носи. Од лекара се очекује да штити људе, а од професора да свој ауторитет користи одговорно, нарочито према студентима са којима се не слаже.
Сваки покушај политичког оправдавања био би неприхватљив. Колегинице, запослени и студенти имају право на безбедност и достојанство, без обзира на то којој странци припадају, или шта мисле о блокадама. Њихова права не смеју да зависе од политичке корисности човека који их је повредио.
Одговорност имају и они који кандидата подржавају. Осуда насиља вреди онолико колико смо спремни да је применимо и на своје. Прелазак преко доказаног насиља ради очувања изборне листе показује да су политички интереси стављени испред људи.
Прво место на листи не сме да постане заклон. Тада се одговорност показује повлачењем кандидатуре и суочавањем са последицама. Ниједан изборни резултат не може да избрише доказано насиље.