Одсуство Андрије Мандића са обележавања страдања српског народа у Мркоњић Граду представља тежак политички и морални промашај. За политичара који је деценијама своју политичку легитимацију градио на борби за права Срба, непојављивање на месту где се одаје пошта жртвама злочиначке акције „Олуја“ шаље поруку коју ни накнадна објашњења не могу лако да избришу.
Још упечатљивије делује чињеница да је званична Црна Гора одлучила да има свог представника у Книну, на обележавању војне операције коју Срби памте као симбол прогона, егзодуса и страдања, док у Мркоњић Граду није било њеног највишег државног функционера. Уколико је Мандић желео да покаже да се са таквом одлуком не слаже, имао је прилику да то учини најснажнијим политичким гестом – присуством међу српским жртвама. Ту прилику није искористио. Док су у колони сећања били Александар Вучић, Милорад Додик и Милан Кнежевић, Мандић је остао далеко од места на којем се обележавало страдање.
Политичар који годинама истиче да је заштита српског народа његова најважнија мисија тешко може да оправда изостанак управо на дан сећања на оно што многи Срби сматрају највећим етничким чишћењем после Другог светског рата. Такав потез неизбежно покреће питање да ли су принципи које је годинама заступао остали непромењени или су уступили место политичком комфору и прагматичним калкулацијама.
Посебно забрињава што из кабинета председника Скупштине Црне Горе није стигло ни јасно противљење одлуци да држава пошаље свог представника у Книн. Када је реч о темама које су деценијама биле у самом средишту Мандићеве политике, ћутање се тешко може тумачити као пука уздржаност. У политици, одсуство и тишина често говоре исто онолико снажно колико и јавно изговорене речи.
Овај случај не делује као изолован инцидент, већ као део ширег политичког обрасца који је последњих година све уочљивији у врху црногорске власти. Када подаништво постане политичка врлина, а доследност уступи место непрестаном прилагођавању тренутним интересима и спољним очекивањима, настаје стање које многи виде као својеврсну хиперинфлацију морала. У таквом окружењу принципи постепено губе вредност, а политичка уверења постају средство дневне политике.
У таквом политичком амбијенту није тешко да власт склизне у оно што критичари називају аутошовинистичком фарсом – ситуацијом у којој се сопствено историјско памћење и националне трагедије потискују у други план, док се политичка енергија усмерава на потезе који треба да задовоље туђа очекивања. Изостанак Андрије Мандића из Мркоњић Града зато ће за многе остати симбол много озбиљнијег проблема – раскорака између политике која се годинама обећава бирачима и политике која се спроводи онда када дођу тренуци у којима се доследност најлакше проверава.
Мандићу, колона те чека.
Док се у Мркоњић Граду буду читала имена страдалих и прогнаних, твоје име неће бити међу онима који су дошли да им одају пошту. Остаће забележено да си изостао онда када је присуство било важније од сваког европског пута, дипломатске поруке или новог политичког одговора.
Срби памте „Олују“. Памте и оне који су стајали уз свој народ. Али памте и оне који су, када је требало да буду тамо, изабрали да не дођу.
Ни то се не заборавља.