У времену када се појединци и организације не либе да другима држе лекције о професионализму, одговорности и грешкама у писању, фотографија ценовника за угоститељски објекат „Етно-млин Вељковић“ отвара једно сасвим оправдано питање: шта заправо добија клијент када локалној штампарији плати услугу израде рекламног материјала за свој ресторан?
На први поглед, ценовник привлачи пажњу рустичним дизајном и етно-мотивима. Другим погледом гост проучава понуду из кухиње, и вероватно бива збуњен. Можда су гладном госту овакви називи јела и разумљиви, оном мање гладном духовити, али овакве правописне грешке се тешко могу оправдати. Ту је назив попут „прасење и јагњење“, као и други спорни записи и недоследности у називима производа и јела. Да будемо јасни – духовито је „јагњећо и прасећо“!
“ Прасење и јагњење“ – хм, да питамо штампарију шта значи?
Наравно, нико не очекује да сваки угоститељ буде лектор, нити да проверава сваки зарез. Управо зато се и ангажују људи који се баве графичким дизајном и припремом рекламног материјала. Када неко наплати израду ценовника, очекивано је да испоручи не само визуелно допадљив производ већ и језички исправан, уредан и професионално припремљен материјал.
Клијент не плаћа само изглед — плаћа и знање, прецизност и одговорност.
Ако се грешке провуку у финални производ, поставља се питање да ли је материјал уопште прошао одговарајућу проверу пре штампања. Ценовник сваког ресторана је његова „визиткарта“. Он је део имиџа угоститељског објекта.
Зато је сасвим легитимно поставити питање: да ли је наручилац добио квалитет који је платио и да ли би фирма која је израдила овакав ценовник прихватила исти ниво грешака када би процењивала туђи рад?
Клијент има право да очекује уредно израђен производ, а јавност има право да укаже на видљиве пропусте. Одговорност је у томе да се грешке признају, исправе и да се убудуће не понављају.
Јер професионализам се не доказује критиковањем других, већ квалитетом сопственог рада.