На вратима породичне куће у Батајници петогодишњи Лука обмотао се око ногу свог оца, потпуковника Слободана Перића, и кроз сузе понављао: „Немој да идеш, тата!“ Док је деда, који у животу није пустио сузу, плакао као дете, један од најискуснијих пилота у ескадрили МиГ-29 већ је седео у кабини авиона број 114. Како преноси НИН у ексклузивном интервјуу, тог 26. марта 1999. године Перић је заједно са мајором Зораном Радисављевићем, полетео у одбрану отаџбине. Радар му је отказао, непријатељске ракете „амрам“ погодиле су авион на висини од 7.600 метара, катапултирао се изнад Дрине, а његов саборац Радисављевић дао је живот за Србију. Перић је преживео драматичан пад, дочекали су га наоружани мештани родног краја код Лознице и вратио се у јединицу да настави борбу.
Како извештава НИН, потпуковник Перић је самоиницијативно напустио наставу на Генералштабној академији и прикључио се својој јединици још у предвечерје НАТО агресије. „Нисам се бојао да полетим – идем да се бијем па шта буде, бојао сам се само за стање у коме ће бити мој авион“, рекао је скромно. Иако су авиони МиГ-29 имали огромне техничке проблеме после година санкција, пилоти и техничари улагали су надљудске напоре да би летелице биле оспособљене за борбу. Перић и његови саборци показали су изузетну храброст и оданост, летећи у условима који су захтевали максималну вештину, присебност и срчаност.
Треће ноћи без сна, после обарања пилота Небојше Николића и Илије Аризанова, Перић и Радисављевић добили су задатак да пресретну непријатељске авионе изнад Ваљева. Летели су ниско, потом ушли у облаке, извели прецизне маневре и храбро се супротставили вишеструко надмоћнијем противнику. Перић је угледао кондензационе трагове ракета, викнуо саборцу: „Бежи, ракете!“, а затим осетио снажан ударац у десни бок авиона. Мотор је утихнуо, кабина се напунила димом, а команде су отказале. На 7.200 метара висине катапултирао се из запаљене летелице, падао кроз ледене облаке на минус 25 степени и успео да се приземљи на косу ливаду код Лознице. Његов саборац, мајор Зоран Радисављевић, херојски је изгубио живот у тој борби.
Поглед редакције портала Српски Угао
Двадесет седам година касније, исповест потпуковника Слободана Перића остаје снажно сведочанство српске храбрости, пожртвованости и љубави према отаџбини. Њихова жртва, као и надљудски напори техничара који су ноћима оспособљавали авионе за лет, остају трајни симбол части и поноса. Српски Угао се са дубоким поштовањем клања херојима 1999. године, који су бранили небо над Србијом и народ под њим.
Пише: Нина Стојановић
П.С. Пензионисани пилот пуковник Слободан Перић погинуо је у саобраћајној несрећи, која се догодила 2010. године на локалном путу Осечина – Горње Црњилево у близини Ваљева.
