Иронија геополитике ретко је где сурова као на Блиском истоку.
Када би тек сваки десети становник Ирана био приморан да напусти дом, Европа би се суочила са највећим таласом избеглица последњих деценија, упозорила је Агенција ЕУ за азил, уз оцену да је такав развој догађаја у земљи са око 90 милиона житеља засад само хипотетичан. Међутим, додали су да би се могао брзо приближити стварности, ако се сукоб продужи. Према подацима УНХЦР-а, више од 3,2 милиона Иранаца већ је интерно расељено, углавном из градова који су на удару напада САД и Израела. Срећом, ако је веровати речима америчког председника Доналда Трампа, „рат је скоро завршен”. Међутим, та уверења звуче мање утешно ако се зна да је исти човек обећавао да ће окончати рат у Украјини за 24 часа.
Према извештају „ЕУ обзервера”, који се позива на изворе у Европској комисији, актуелни конфликт на Блиском истоку засад није довео до приметног пораста броја тражилаца азила који се крећу ка Европи. Подаци Европске комисије показују да Иранци пре почетка америчко-израелске агресије нису били међу водећим групама које траже уточиште на Старом континенту. Они се налазе на 31. месту, са само 8.000 поднетих захтева прошле године, па је портпарол ЕК поручио новинарима у Бриселу да „немамо разлога да верујемо да су се миграциони токови променили”. Али овде није реч само о једној земљи, већ о читавом региону. Иронија геополитике ретко је где сурова као на Блиском истоку. Наиме, Иран је један од највећих домаћина избеглица на свету, сигурна кућа за 1,6 милиона регистрованих миграната и још много више њих без докумената.
Већина људи дошла је из Авганистана и Ирака, док су сада заробљени у другој ратној зони, из које ће вероватно такође желети да побегну. Ако се расељавање из Ирана убрза, Турска и Ирак су највероватније наредне дестинације због географије и постојећих миграционих рута. Али обе земље су већ под значајним притиском ранијих избегличких таласа. Иако је у оквиру споразума о миграционој сарадњи од пре тачно деценију Европска унија уплатила око десет милијарди евра помоћи Анкари ако би из Ирана кренуо нови талас избеглица, Турска би могла да уцењује ЕУ, затраживши додатни новац и политичке уступке, у тренутку када се маневарски простор Европе додатно сужава. Све је већ виђено, као када су 2019. посланици Европског парламента усвојили резолуцију осудивши војну интервенцију Анкаре у Сирији и позвали Европски савет да уведе санкције турским званичницима. Председник Реџеп Тајип Ердоган на то им је одговорио да ће отворити границе и пустити сиријске избеглице да крену ка Европи.
„Када кажем да ћу отворити врата, они просто побесне. Не брините, доћи ће време када ћемо отворити та врата. Хајде, ви брините о стотинама хиљада миграната”, рекао је тада Ердоган. Потом је две године касније, пошто су талибани ушли у Кабул и преузели власт, позвао европске лидере да преузму одговорност за избеглице из Авганистана, додајући да Турска нема намеру да постане „простор за складиштење миграната”.
Све и да Ердоганова врата остану затворена, једначину додатно компликује непозната са до сада мирним земљама Персијског залива. Док је пажња јавности протеклих дана била усмерена на путнике и раднике из Европе и Америке који покушавају да напусте регион, у Србији и на многобројне инфлуенсере и старлете, већина миграната дошла је у арапске краљевине из других делова света, пре свега Азије и Африке. Прва колатерална жртва иранске одмазде у овом рату – Муриб Заман – радио је као возач у Емиратима две деценије, живећи хиљадама километара далеко од породице у Пакистану и сваког месеца је слао кући 300 долара. Уређени Абу Даби деловао је много безбедније од његовог села, где су се кретали милитанти пакистанских талибана.
Управо десетине милиона људи попут Замана су окосница економије заливских држава богатих нафтом и гасом које се у великој мери ослањају на раднике из других земаља. На пример, у Саудијској Арабији странци чине око трећину популације, док је у Уједињеним Арапским Емиратима и Катару њихов удео преко 80 процената. Од почетка рата најмање 12 цивила погинуло је у иранским нападима широм Емирата, Саудијске Арабије, Кувајта, Катара, Омана и Бахреина, према збиру података званичних извора који је направио „Њујорк тајмс”. Сви осим једног били су мигранти. Ако сукоб ескалира, и они ће вероватно потражити уточиште негде другде, а с обзиром на Трампова ригорозна правила, то неће бити Америка.
Са друге стране, у доба крваве реалполитике месождера, када велике силе могу да изазову глобални хаос, питање је како Европска унија, као вегетаријанац са десетинама националних влада које имају потешкоћа да се договоре о било чему без сазивања самита, може да реагује. Ипак, на Старом континенту се бар труде да делују самоуверено.
„Од енергетике до нуклеарне енергије, од транспорта до миграција и безбедности, морамо бити спремни на последице ових недавних догађаја”, рекла је прошле недеље председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен. Немачки канцелар Фридрих Мерц није био толико ентузијастичан.
„Сједињене Државе и Израел воде рат против Ирана. Делимо многе њихове циљеве”, рекао је он. Али, како је додао, сваким даном рата поставља се све више питања.
„Посебно смо забринути што изгледа да не постоји заједнички план за брзо и убедљиво окончање сукоба”, навео је Мерц. Ако су процене Агенције ЕУ за азил да што дуже рат траје, то је мигрантска криза извеснија, Европи не преостаје ништа друго него да моли Бога да ће Трамп што пре прогласити победу. Јер сем ретких изузетака попут шпанског премијера Педра Санчеза и италијанске премијерке Ђорђе Мелони, нико више није осудио војну кампању шефа Беле куће, коме је, према сопственим речима, „лични морал једино ограничење у спољној политици”.
Незаобилазни балкански фактор
Без сарадње између западног Балкана и Европске уније не можемо да имамо заједничку стратегију у случају избегличког таласа са Блиског истока, каже за „Политику” Гладен Папин, председник Мађарског института за међународне послове. Он сматра да улазимо у период повећаних ризика на свим странама, а либералне владе, какве видимо у Западној Европи, нису спремне да доносе тешке одлуке.
„Још 2015. и 2016. године многе европске владе су направиле грешке, сада и саме признају да су погрешиле. Донели су мигрантски пакт којим покушавају да прерасподеле мигранте по земљама ЕУ. Али зашто мисле да је криза завршена? Наравно да ће бити нових криза, једна је управо акутна и могла би да се погорша”, каже Гладен Папин.
