Историчар Владан Царичић изјавио је данас да се Дунавом у близини Прахова на истоку Србије због потопљених немачких ратних бродова плови на сопствену одговорност због чега је акција њиховог вађења неопходна за обезбеђивање пуне проходности реке Дунав.
„У тих фамозних пет километара, који су бела тачка на карти, и даље се плови на сопствену одговорност капетана, због чега је ова цела акција вађења превасходно безбедносно битна за обезбеђивање пуног профила проходности реке Дунав, што је први задатак, а затим и ови куриозитети који уз то иду, да видимо шта тамо заиста има“, рекао је Царичић је за Тањуг.
Истакао је да су одмах након завршетка Другог светског рата совјетски и југословенски инжењери започели вађење бродова из Дунава, али да је тај процес заустављен након Резолуције Информбироа из 1948. године.
„Извађено је, колико ја знам, 11 бродова. И ту опет има један велики знак питања да ли је 11 или више или мање, али у сваком случају, ослобођен је пролаз да би нормално комуницирала Дунавска флотила.
То би се и наставило, да се вади, али, као што је познато, 1948. године је била Резолуција Информбироа због које су се Совјети повукли“, рекао је Царичић.
Како је истакао, Југославија је била способна да сама настави са вађењем потопљених бродова, али да, највероватније, то није урадила јер се плашила совјетске инвазије кроз Дунав.
„Југославија је била у стању да настави самостално вађење тих бродова, будући да је вађење бродова итекако савладала, бар што се мора тиче.
Ми смо Други светски рат завршили са девастираном и трговинском, а поготово ратном флотом, па се радило о томе да се било који брод који је био могућ за реконструкцију вади. Ако не, материјал који би се извадио, слао се у железаре на претапање.
Мислим да је прави разлог зашто то није настављено из истог разлога зашто су Немци потопили флоту на том месту“, рекао је.
Он је навео да је процена да је у сектор Прахова у августу 1944. године стигло око 160 немачких бродова приликом покушаја повлачења из Црног мора ка Немачкој.
„Из доњег тока Дунава, уз остатке црноморске флоте, требало је да се саберу и да крену узводно. Међутим, црноморска флота је имала и веће ратне бродове који, на њихову жалост, нису могли да нормално плове током Дунава.
Треба имати у виду да је то, као и сада, август, када је водостај поприлично низак, тако да бродови са већим депласманом или дубљим газом, заиста су се тешко пробијали“, објаснио је.
Нагласио је да је акцију предводио адмирал Циб, инжењер и некадашњи управник бродоградилишта у Констанци, али да је упркос јасним војним и поморским правилима, као и немачкој организованости дошло до „свеопште бежаније“.
„Ту су се прикључивале разне пловне јединице које су биле у пристаништима. Пре свега, то и није класична ратна флота, ту је свега пар бродова било заиста ратних бродова. То су бродови који су били реквирирани, адаптирани, заробљени.
Требало је повући и заостали ратни материјал од делте Дунава па узводно“, рекао је историчар.
Према његовим речима, питање је да ли су немачки војници успели да са бродова изнесу ратни плен због чега ће бити интересантно истражити да ли се нешто још увек налази на олупинама.
Додао је да је повлачење флоте отежавало и због интензивног америчког бомбардовања румунских нафтних постројења, али и убрзани совјетски продор ка Дунаву.
„Немци су се током тог егзодуса повлачили 857 километара под борбом. Највише са Румунијом, пошто је Румунија, разбијањем Немачко-румунског фронта потписала примирје са Совјетским савезом и кренула да омета Цибов транспорт. Било је сегмената где су их оштро нападали и потопили велики број бродова.
Било је и сегмената тог узводног пута где су их пропустили. Треба имати у виду да се ова група повлачила између две монархије које су биле у праскозорју претварања у републике, а друго, ту је већ била и совјетска армија која је убрзавала промену ствари на терену и Дунавска флотила која је са доње стране потискивала“, рекао је он.
Царичић је нагласио да немачке трупе нису биле добро припремљене за такву акцију повлачења, као и да због лоше комуникације нису успели да организованом паљбом одговоре на румунске нападе.
Он је истакао да прича о потапању брода са 1.600 рањеника у Дунаву спада у теорију јер нема довољно података о томе, али и зато што не постоји пловило у које може да се смести толико рањеника.
„Претпоставимо да су лежећи рањеници. Чак и у ратним условима и у таквим повлачењима се иде и преко могућности носивости одређених пловила, али то је јако мало вероватно. По немачким подацима, у Свиштову је истоварено, ако се не варам, 700 рањеника“, рекао је Царичић.
Говорећи о вађењу бродова, историчар је навео да је уговор је потписан на пет година за вађење 21 брода. „То је пројекат који траје већ трећу годину.
Уговор је потписан на пет година за вађење 21 брода. До сада је извађено три, односно четврти се, колико знам, вади. Три су поткопана и спуштена на нижи ниво“, нагласио је.
Он је додао да је процена да вађење једног брода у просеку кошта око милион евра, али да сваки брод има своје специфичности.
Према његовим речима, вађење бродова би требало да омогући оспособљавање дунавског пловног пута који је све ове године био отежан, али и стварање музеја јер је то јединствена прилика да се толико потопљених пловила нађе у акваторијуму у размаку од неколико десетина километара.
тањуг