Ако је Вишеград био Андрићева књижевна инспирација, а Београд његов дом, онда је Сокобања била његово тајно уточиште, место за које је говорио да је једина тачка на планети где може потпуно да се одмори.
Наш једини нобеловац није био само пролазни гост овог краја, већ заљубљеник у сокобањски мир, природу и људе, коме се изнова враћао деценијама – како због нарушеног здравља, тако и због специфичне креативне енергије коју је овде осећао.
Његови доласци стекли су статус легенде, а Сокобања је постала неодвојиви део његове биографије и књижевног стваралаштва.
Чувена соба 144 и бег од ратног вихора
-
- Први долазак у ратној тишини (1942): Андрић је у Сокобању први пут стигао у лето 1942. године, бежећи од београдске ратне стварности и немачке окупације. Сместио се у тадашњем санаторијуму (данашња Специјална болница) и управо је овде, шетајући поред Моравице и подно Озрена, написао прве скице и странице својих капиталних романа који ће му касније донети светску славу.
- Бањски дом у хотелу „Моравица”: Након Другог светског рата, Андрић постаје редован гост Сокобање током седамдесетих година. Његово стално боравиште био је хотел „Моравица”, а апартман број 144 постао је његов бањски дом. Ова соба је данас претворена у спомен-собу, очувана баш онако како ју је велики писац оставио – са његовим кожним фотељама, прибором за писање и погледом на бањско зеленило који га је смиривао.
Андрић је боловао од астме и имао је честе проблеме са плућима, због чега му је специфичан сокобањски ваздух и ружа ветрова изузетно пријала. Међутим, бању није волео само због лечења. Остало је забележено његово писмо пријатељима у којем описује свој боравак:
„Ја не знам чега све има овде, али знам да после две недеље боравка у Сокобањи одлазим потпуно препорођен. Овде човек заборави на све бриге, ваздух вас опија, а мир лечи.”
Мештани Сокобање памте Андрића као изузетно скромног и повученог човека. Није волео формалне дочеке нити третман који приличи светски познатом писцу. Сваког дана је имао своју утрвђену руту – дуге шетње до изворишта Врело, Поповачке пећине или стазе према Озрену. На тим шетњама је често седео са локалним пастирима, сељацима и бањским занатлијама, слушао њихове приче и бележио народне умотворине које су касније уткане у његове есеје и записе.
Поред епског романа „На Дрини ћуприја”, сокобањски мир је надахнуо Андрића да управо овде напише и роман „Госпођица”, као и своје чувене приче „Јелена, жена које нема” и „Змија”. Као изузетно скроман и незахтеван гост, сваке године се враћао у исти апартман који је изабрао искључиво због инспиративног погледа на околину, а једини услов био је да му на столу сваког дана буде свеже ливадско цвеће. Ова бањска оаза за њега је била извор лепоте и чистог мира који су му били неопходни за писање, место где се сваки пут изнова осећао потпуно препорођено.
Сокобања је за Иву Андрића била савршен спој лековите природе и људске топлине, оаза у којој је умирио своје здравствене тегобе и пронашао тишину неопходну за стварање вечних књижевних дела.